Jedna od zanimljivosti ovde u Nemačkoj jeste i ta da se od ljudi na njihovim radnim mestima očekuje samo da rade svoj posao i ništa više od toga. To znači da ćete sretati različite ljude koji svoju (ne)kulturu bez ikakvih problema i posledica pokazuju i na svom radnom mestu.
Pisao sam onomad o ženi u mojoj Vodafone poslovnici koja je na svom radnom mestu čistila nokte i koju smo morali da sačekamo da tu rabotu završi kako bi nam se obratila. Takve situacije ovde zaista nisu ništa neuobičajeno.
Kod nas u radničkom restoranu, takođe, rade ljudi koji svojim ponašanjem pokazuju da su civilizacija, društvo i kultura za mnoge na ovom svetu nešto previše apstraktno da bi o tome uopšte i razmišljali. Pre nekoliko godina smo imali jednog kuvara koji je uspostavio svoja pravila, mimo onih službenih, o tome ko, kada i kako može da poruči hranu i niko to nije smatrao problemom (ako vas je ovo podsetilo na Supenog nacista iz Sajnfelda, onda svaka čast, samo što je Supeni nacist imao jasna pravila koja su važila svakog dana, a ovaj majmun je svakog dana izmišljao neka nova).
Ne znam zbog čega je to tako, ali imam osećaj da u Nemačkoj postoji ogroman manevarski prostor u kom možete do mile volje da pokazujete svoje neznanje, nekulturu i navike koje ste stekli u vukojebini iz koje ste došli, a da vam niko, pa čak ni nadređeni u firmi, ne pravi problem zbog toga.
Danas sam došao u Biro za zapošljavanje kako bih pokupio neke dokumente. Na ulazu već neko vreme radi jedan lik koji svojom pojavom ostavlja utisak kao da preprodaje heroin negde u Etiopiji, a ne da radi kao osiguranje i de fakto prva osoba s kojom se susrećete kada ulazite u ovu državnu instituciju.
Svaki put kada dođete u Biro, on ili sedi za stolom, gleda u telefon i uopšte ne podiže pogled kada vam se obraća ili šeta uokolo u trenerci i s rukama u džepovima, te vam bez ikakvog pozdrava robotski postavlja pitanja o tome kojim poslom dolazite tu, iako zakonski (zbog zaštite podataka) to ne bi smeo da radi.
Možda ja previše očekujem od ljudi, pa čak i od ovih u Nemačkoj, ali da li je zaista moguće da ovakve stvari niko drugi sem mene ne primećuje i da li je zaista moguće da jedna državna institucija sebi dozvoljava da je na samom ulazu predstavlja lik od koga više stila i kulture imaju i čuvari na ulazu u “Amor” u Novom Sadu?
Može li se očekivati bilo šta od čoveka kome su najosnovnija pravila lepog ponašanja i komunikacije bliska koliko i poštenje prosečnom balkanskom političaru? Ne znam, ali mislim da su ovakve stvari i ovakvi likovi tragična aberacija našeg društva i našeg vremena, a jedino tragičnije od toga su ljudi kojima to ne smeta i koji time, zapravo, daju za pravo ovim prvima da se ponašaju tako kako se ponašaju.
UFO blog 