U proteklih sedam godina provedenih u Nemačkoj imao sam priliku da upoznam veoma različite ljude. Malo je pozitivnih iskustava (iako sam imao i tu sreću da upoznam jedan mali broj predivnih ljudi) i, iskren da budem, nisam ranije imao pojma da na svetu postoji toliko budala i toliko primitivnih, ograničenih i sebičnih ljudi.
Znam, ima ih posvuda, reći ćete. I bićete u pravu! Međutim, za mene je ovaj put bio put velikog otrežnjenja (figurativnog, ne fizičkog, da ne bude zabune 
). Možda sam ranije živeo u nekom balonu, zaštićen – koliko, toliko – od uticaja idiota na moj život; ili sam samo imao sreću da ih ne srećem tako često. Ne znam. No, kao što rekoh, život u Nemačkoj je to sve promenio.
O svojim različitim i, rekao bih, vrlo bogatim iskustvima koja sam ovde imao sam već pisao, a pisaću i još. Ovog puta ću da podelim jednu kratku priču koja se desila nedavno.
U mojoj, priličnoj velikoj firmi, postoje različita odeljenja. Moja pozicija je trenutno takva da, u svojoj smeni, vodim jedno od njih. Priča se desila jedne večeri (pošto ja, po svom izboru, radim samo druge smene) dok sam bio na poslu.
Jedna koleginica, de facto vođa jednog drugog odeljenja, čije se prostorije nalaze odmah do naših, je imala nekakvu nesreću na poslu i morala je biti odvežena u bolnicu. Dve radnice koje su to veče radile s njom su ostale da rade same.
Kada je došlo vreme da odu kući, obratile su mi se, jer su bile nove i nisu znale kako da zatvore svoje radno mesto i šta da rade s ključem. Budući da ja ne radim tamo, nisam ni ja bio siguran šta je potrebno uraditi s tim ključem (sitnica, ali – ispostaviće se – vrlo bitna), pa sam im pomogao sve da zaključaju i ostavio sam ključ u svojoj kancelariji, uz poruku da je kod nas. Glavna šefica njihovog odeljenja mi je već ranije ostavljala ključ i rekla da je to OK, ukoliko dođe do takve situacije.
Sledećeg dana, pomenuta koleginica koja je završila u bolnici se vratila na posao. Otišao sam do nje da je pitam kako je, pošto sam bio zabrinut za njeno zdravlje, a ona je, čim me videla, krenula da se DERE na mene i da me napada!
Ispostavilo se da je “problem” bio u tome što sam ključ ostavio kod nas u kancelariji, a ne tamo gde je trebalo (što ja nikako nisam mogao znati, jer ne radim kod njih), a ona je – naravno – očekivala da ja to znam, kao što verovatno očekuje da to znaju i svi drugi ljudi na ovom svetu.
Da, baš tako! Ovaj “ogroman problem” koji je nju toga jutra koštao neke dve minute dodatnog razgovora s kolegama iz trećeg odeljenja, koji su imali rezervni ključ, je nju naveo na to da, umesto zahvalnosti, mene napadne zbog LOŠEG POSTUPANJA.
Pokušavao sam da joj objasnim da ja zaista ne znam kakva je procedura kod njih i da znam samo ono što mi je njihova glavna šefica rekla, ali bez uspeha. Njen, prilično ograničeni, mentalni sklop je potpuno ignorisao činjenicu da sam to veče postupio bona fide i da sam im pomogao koliko sam znao i umeo (u protivnom bi sve ostalo otvoreno i to bi, zapravo, stvorilo još veći problem) kao i to da sam pokazao iskrenu zabrinutost za njeno zdravlje (zbog nesreće koju je imala), te je reagovala tako kako je reagovala – bez ikakve zahvalnosti i kolegijalnosti, što je čest slučaj u firmi u kojoj radim.
Dugo sam posle razmišljao o ovom događaju. Osećao sam se baš loše. Ne toliko zbog postupaka ove glupače (a i “glupača” je blaga reč za nju), koliko zbog činjenice da sam, po ko zna koji put, dobio još jedan dokaz za nešto što mi je neko jednom vrlo davno rekao. Nastojao sam u životu da se ne držim tih reči, da verujem da su ljudi, u principu, dobri i zahvalni. Međutim, život mi sve više pokazuje da to nije tako.
Retko će vam ljudi zaista biti zahvalni kada im pomognete. Pored toga, možete im pomoći devet puta, ali ako im deseti put ne pomognete, zaboraviće na onih devet prethodnih puta i ponašaće se prema vama kao prema neprijatelju.
Ljudi su sebična i pokvarena rasa, i one reči koje sam davno čuo sve više odzvanjaju u mojoj glavi: Kad vidiš nekoga da se utapa, možda ga treba ostaviti i produžiti dalje.
UFO blog 