Pre mnogo godina sam sedeo na predavanju iz predmeta klinička procena ličnosti. Profesorica je razgovarala s jednom koleginicom koja je, u kliničkom dosijeu pacijenta s kojim je radila, napisala kako je on, između ostalog, depresivan i kako je i sam pokušao da izvrši samoubistvo zbog toga što je njegov otac izvršio samoubistvo.
Vrlo dobro se sećam profesorice koja je tada svima nama pokušavala da usadi u glavu kako rečenica “on se pokušao ubiti zbog toga što se njegov otac ubio” nema mesta u stručnom nalazu i mišljenju, a koji smo morali da napišemo kao zaključak u kliničkom dosijeu naših pacijenata.
Razlog je vrlo jednostavan – ljudsko ponašanje ne može da se ovako pojednostavljuje, jer rečenica da je neko depresivan ili da je pokušao suicid zbog toga što mu se otac ubio nema mnogo smisla, odnosno ne daje nam baš nikakvu informaciju o samom pacijentu i onome što se s njim desilo.
Zašto? Zato što samoubistvo roditelja može biti faktor koji doprinosi razvoju depresije kod neke osobe, ali sam po sebi niti je nužan (dakle, nemaju svi depresivni pacijenti roditelja koji se ubio), niti je dovoljan da se depresija razvije, jer ono što je potrebno istražiti i u stručnom nalazu i mišljenju napisati je NAČIN na koji je taj događaj uticao na eventualan razvoj depresije kod nekoga. Ako je uopšte i imao uticaja.
Kada bi samo takav događaj bio dovoljan za razvoj depresije, onda bi svi sa istorijom samoubistva u porodici bili depresivni, a mi znamo da – srećom – to nije tako.
Isti ovaj princip, odnosno problem pojednostavljivanja važi i za svaki drugi oblik ljudskog ponašanja. Nemamo osnova za povlačenje strelice od “otac se ubio” do “pokušao samoubistvo”, isto kao što nemamo osnova da povlačimo strelicu od “gledao rijaliti i Kristijana u školi” do “ubio pištoljem devetoro ljudi.”
To je jedna gruba simplifikacija koju vole da koriste mediji i ljudi koji imaju potrebu da (sebi i drugima) “objasne” ovakav užasan, nesvakidašnji događaj. Ali, to nije objašnjenje. Nije ni blizu objašnjenja. To je samo umirujuća laž.
Razmislite malo. Kada bi “krivac” za ovaj tragičan događaj bila rijaliti emisija, onda bi svi koji je gledaju uradili isto to. Kada bi krivac bilo Kristijanovo gostovanje u školi, prenemaganje Jeremićke u svojim emisijama, Šešeljevi hvalospevi ruskoj agresiji na Ukrajinu, treš muzika, korupcija, političari koji kupuju diplome ili bilo šta drugo što postoji u ovom društvu, a što nam se ne sviđa, onda bi svi zahvaćeni tim “lošim stvarima” pokazivali isto ponašanje. Međutim, to nije slučaj.
Zašto? Zato što su psihološki mehanizmi koji stoje u pozadini ljudskog ponašanja daleko složeniji od toga da događaj A uzrokuje ponašanje B. Ja znam da ljudi imaju jaku potrebu da sebi “objasne” ovakav događaj (što je veća netolerancija na kognitivnu nejasnoću, to je ta potreba veća), jer ih “objašnjenje” umiruje i daje im nekakav smisao u nečemu ovako besmislenom. Verovatno čini i da se osećaju malo sigurnije.
Međutim, to “objašnjenje” je samo umirujuća laž. Možemo da je ponavljamo sto puta. Možemo da je pišemo i čitamo u komentarima nama poznatih ljudi, u komentarima javnih ličnosti, pa i raznih “stručnjaka” (eto, već se pojavila jedna koleginica koja je, ne zezam se, rekla i da “prekomerno korišćenje društvenih mreža može da dovede do ovakve tragedije”). No, sve to ovu laž neće učiniti istinitom.
Ne postoji društvena odgovornost za ovu tragediju (tj, postoje stvari za koje društvo i određeni pojedinci svakako jesu odgovorni, ali ne i za ovaj čin sam po sebi). Nismo vi i ja odgovorni. Nisu to ni moji roditelji, ni moji brat i sestra u Beogradu, ni moji kolege s posla, ni konobari u Ribaru, ni ljudi koji se pojavljuju u rijalitijima.
Ne. Svaka osoba na ovom svetu, ukoliko je sposobna da razume značaj i posledice svog ponašanja, jeste sama i odgovorna za to ponašanje.
Jedina odgovorna osoba za ovu tragediju jeste izvesni K.K. koji je sa svojih 14 godina života (ukoliko ne postoji mentalna retardacija, a nisam čuo da se spominje) bio potpuno sposoban da shvati značaj svog dela i da razume posledice svog dela.
Nemojte ga oslobođati odgovornosti, jer bez obzira na njegovu životnu priču, bez obzira na eventualne stresore i traume koje je doživeo, on je sam doneo odluku da uradi to što je uradio, znajući kakve će biti posledice i nemajući nimalo saosećanja, odnosno empatije i ljudskosti da ipak odustane od te namere.
To je sasvim dovoljno da se smatra jedinim odgovornim za to što je uradio, a vi nemojte da kukate kako su krivi država, društvo i rijaliti emisije, jer time ga samo oslobađate odgovornosti i otvarate prostor drugima da tako razmišljaju.
I još nešto. Psihologija vrlo dobro poznaje jedan mehanizam učenja (novih ponašanja) koji se naziva Učenje po modelu. To je ono kada nešto vidite, pa onda posle i sami to radite.
Ovakav mehanizam učenja može biti odgovoran za loše stvari koje urade mala deca. Recimo, kada dete od sedam godina vidi neki nasilni čin na TV-u, pa ga ponovi i time povredi ili ubije brata, onda zaista ne možemo da krivimo to dete za taj čin, jer deca tog uzrasta nemaju sposobnost da razumeju značaj i posledice svog ponašanja, niti imaju adekvatan “filter” u svojoj glavi.
Stoga mala deca ne bi smela da gledaju nasilne filmove i igraju nasilne igre. Međutim, ovde se radi o detetu koje je već ušlo u stadijum formalnih operacija u svom kognitivnom razvoju.
Ono je sposobno da razume i nasilje koje vidi na TV-u. Većina dece nasilje neće oponašati u realnom životu, jer im je jasno da ono donosi loše posledice po sebe i druge, odnosno, pored adekvatnog kognitivnog razvoja, kod njih postoji i adekvatan socio-moralni razvoj. Dakle, njihov kognitivni sistem i crte ličnosti služe kao filter i sprečavaju automatsko ponašanje po modelu onoga što vide.
Zato milioni ljudi koji gledaju nasilje na TV-u nisu i sami nasilni. Zato milioni ljudi koji igraju “nasilne video igrice” nisu i sami ludaci koji ubijaju po ulicama. Zato milioni ljudi koji su pročitali “Zločin i kaznu” (ha, nikom nikad nije palo na pamet da za nasilje optuži nasilne knjige) nisu nikad došli na ideju da uzmu sekiru i nekoga ubiju njome.
Stoga, kada dete ovog uzrasta počini jedno ovakvo delo, mi moramo da razumemo mehanizme koji su doveli do toga, te, imajući u vidu sve gore navedeno, imamo pravo da ga smatramo odgovornim za to što je počinilo.
Strašni, loši ljudi, ne postaju takvi sa navršenih 18 ili 21 godinom života. Oni se takvi rađaju (ili se barem rađaju s određenim predispozicijama koje će, u međudejstvu s određenim spoljašnjim faktorima, dovesti do toga da postanu tako strašni). To znači da svoju “lošu narav” pokazuju u vrlo ranim periodima života.
Okolina ih često ne primećuje, a porodica ih već tada, uglavnom, oslobađa odgovornosti, jer “nije on loš, samo je upao u loše društvo.”
Oni postoje. Tu su oko nas. Srećom, ima ih malo. Ali ih ima. To je strašna istina koju se, verujem, mnogi boje prihvatiti. Možda jedino strašnije od toga jeste spoznaja da njima ne treba niko drugi i ništa drugo kako bi se odlučili na ovakav čin.
UFO blog 